Било је то давно, у земљи које више нема. Невин народ страда… Све су то наши јунаци, поготово ђаци – ђаци пред којима је био живот, ђаци који су се надали новим данима, који нису ни били свјесни шта их чека.

Тога дана сјели су у своје клупе, радосни и пуни полета, како су то само они знали; са књигама испред себе су учили, као и свакога претходног дана.

Свирепа рука, вођена „болесним“ умом, урадила је нешто што се најбоље може описати ријечима Десанке Максимовић: „Умрла је мученичком смрћу чета ђака, у једном дану.“

Тога дана су угашени животи педесет и двоје ђака, тога кобнога 7. фебруара 1942. године. Та свирепа рука носила је толико злобе у себи да јој то није било довољно, па је приморала учитељицу ђака да својом руком забиљежи да су сви они умрли природном смрћу. Здрав људски разум то никада не би урадио.

Тај немилосрдни догађај се одвио у данашњој Основној школи „Ђура Јакшић“, у коју и ја идем. Ти ђаци су пролазили истим ходником којим ја пролазим, бивали у истим учионицама у којима ја сада боравим, сједили за истим столовима за којима ја сада сједим… То је разлог зашто их се свакога дана сјетим!

Сви су они сада тамо заједно. Бог их је послао на најљепше мјесто! Њима је сада добро, сада су спокојни.

Свакога дана нас бодре и својим духом су присутни међу свима нама. Они су сада наши анђели!

Од тога су прошле пуне седамдесет и три године. То је нешто што се никада не смије заборавити, а данашњи помен је управо доказ да их никада нисмо и нећемо заборавили!

Николина Ерак,

ученица VII 1 разреда