У понедјељак, 26. септембра 2016. године, Александар Поповић, наставник српског језика, одржао је ученицима седмог разреда први од три предвиђена часа о књижевнику и народном трибуну Петру Кочићу и његовој приповијеци Јаблан.

Први је час, већ традиционално, био посвећен самоме писцу, његовој биографији и избору из библиографије, времену у коме је живио и стварао, историјском контексту, друштвеним приликама, односу са окружењем, и тако даље.

Петар Кочић је био српски пјесник, прозни писац и политичар. Рођен је 1877. године, у селу Стричићима, на Змијању, на планини Мањачи, код Бање Луке, а умро је 1916. године, у Београду. „Један је од најнеустрашивијих бораца за српска национална права. И један од најзначајнијих приповједача наше књижевности.“ Борећи се, и ријечју и пером у руци, за национално и социјално ослобођење свога народа, сагорио је од гњева, поноса и пркоса.

Ријетко када је тако снажно било наглашено јединство аутора и његовога књижевног дјела, човјека и средине из које је поникао, као што је случај код нашега Петра Кочића.

Књижевни критичар Перо Слијепчевић описао га је овим ријечима:

     „Крупан и јак, велика ока, опуштена брка, хајдучина јуче изашла из босанских шума, па му европско одијело стоји затегнуто и ненамјештено, а на равном високом челу, као на каквоме жалу, још се бијели ваздушаста плима бијелих пропланака. Када проговори, као да за њим планине проговоре.“

Такав писац, што је и природно, огласио се у књижевности трима збиркама прича, под заједничким називом С планине и испод планине.

Приповијетка Јаблан, која је у НПиП за ученике седмог разреда, и више је него добра подлога да се са ученицима разговара о многим особинама Кочићевог стварања.

Петар Кочић је, традиционално, уз Бранка Ћопића и Иву Андрића, ученицима један од најомиљенијих домаћих писаца.

Александар Поповић,

наставник српског језика