Прве дане фебруара  ученици наше школе посљедњих десетак година обиљежавају као дане сјећања на страдање 52 ученика наше школе у Другом свјетском рату (7. фебруара 1942. године). Са својим учитељима и наставницима кроз ликовне и литерарне радове они његују културу сјећања и памћења.

Након више десетина година прикривања и заташкавања чињеница о страдању првенствено српског народа, истина полако, али сигурно излази на видјело. Током ових дана сјећања циљ није да у ученицима пробудимо зрно мржње, већ да ученике упознамо са историјским чињеницама, идеолошким и политичким негирањем злочина над српским народом у 20. вијеку. Циљ је и да код ученика развијемо осјећај за вријеме у којем су страдали недужни само зато што су били припадници једног народа. Жеља свих учитеља и наставника јесте да ученици након стеченог знања конструктивније размишљају о породичној будућности, али и будућности свог народа.

Тим поводом у нашој школи постављена је изложба професора српског језика и књижевности Јелене Гајановић  из Грађевинске школе,  која говори о безбрижним данима дјетињства тридесетих година 20. вијека, затим о рату, одвођењу цивилног становништва из Крајине, тачније са Козаре, у логоре широм НДХ, (Стара Градишка, Сисак…) Загреб, улози Диане Будисављевић у њиховом спасавању. Изложба обилује богатом архивском грађом, гдје су ученици могли да помоћу фотографија,  новинских исјечака, дијелова дневника који је водила Диана Будисављевић, њене картотеке, свједочанстава преживјелих и њихових потомака виде судбину недужних мајки и дјеце, о томе како су мајке одвођене у Њемачку на присилни рад у фабрике оружја, а дјеца , од којих су нека и умирала, смјештана су у хрватске породице добијајући нова имена и нову вјеру.

Посебну пажњу ученика су привукли подаци о Диани Будисављевић, о њеној хуманости, жртвовању, ризиковању сопственог живота да помогне заробљеној, изгладњелој и болесној дјеци. Веома је важно и то што што су видјели да су Диани, која је била Аустријанка, помагали Срби, али и поједини Хрвати (Драгица Хабазин, Камило Бреслер, Јана Кох, Вера Черни). Тешко им је у данашње вријеме прихватити чињеницу да је неко могао да у логор, окруженим бодљикавим жицама и наоружаним војницима, одведе недужна мала створења, а било је ту и беба, тек рођених, од свега неколико дана, изгладњује их, допушта да умру у најтежим мукама, одвојени од најмилијих, од породице, топлог дома.

Мисија да његујемо културу сјећања и памћења, културу дијалога, међурелигијског поштовања, притом не заборављајући, спомињући жртве, траје и трајаће.

Новинарска секција

Слободанка Ружичић, наставник српског језика и књижевности