Дружење са рукометашем Дејаном Унчанином 🏐

349167378_1301508993771786_2967022328282553910_n
Познати бањалучки рукометаш Дејан Унчанин посјетио је нашу школу и дружио се са ученицима четвртог разреда. Наши ученици имали су прилику да упознају велике и мале тајне овог спорта.
Захваљујемо се Дејану на лијепом дружењу.
УКРАТКО О РУКОМЕТАШУ
Дејан Унчанин, захваљујући свом оцу, још као дјечак, 1990. године направио је прве кораке у рукомету.
Пут га је из Борца одвео у „Врбас”, „Партизан”, „Ловћен”, а играо је и у Италији, Шпанији, Грчкој, Израелу и Швајцарској.
Посљедњу утакмицу одиграо је за „Борац М:тел”, клуб у којем је и почео своју каријеру.
ИНТЕРВЈУ СА ДЕЈАНОМ УНЧАНИНОМ
Василије: Добар дан. Реците нам нешто о себи.
Дејан: Добар дан, ја сам Дејан Унчанин. Професионални сам рукометаш. Посљедње три године радим као тренер.
Василије: Како сте се одлучили за рукомет и када сте га почели тренирати?
Дејан: Рукомет сам почео тренирати 1999. године и тренирао сам га све до почетка пандемије, 2020. године. Активно сам се бавио рукометом као играч двадесетак година. Захваљујући свом оцу, који је био тренер рукомета, почео сам да тренирам рукомет и убрзо га заволио.
Василије: Да ли сте тренирали нешто прије рукомета?
Дејан: Прво сам почео да тренирам фудбал. Иако сам обећавао у том спорту, на крају сам се опредијелио за рукомет. Фудбал сам тренирао три године. Кратко сам тренирао тенис. Рукомет је „испао” трећа срећа.
Василије: Ко Вам је био узор?
Дејан: „Борац” је прије рата био озбиљан фактор не само у државном него и у европском спорту. Ту сам видио доста врхунских играча. Да сам специјално имао неког узора или идола, нисам. Како човјек одраста, труди се да усвоји све оно што њему лежи, неке детаље и ситнице, а, опет, мора у својој глави да направи један модел који њему највише одговара и да се тога држи.
Василије: Колико дуго сте већ тренер?
Дејан: Тренер сам већ три, четири године.
Василије: Ко Вам је дао највише подршке током каријере?
Дејан: Петнаестак година играо сам у различитим клубовима и различитим државама. Имао сам срећу да обиђем много различитих држава и упознам доста народа и култура, а са друге стране – то је отежавајући фактор јер увијек мораш да се бориш за своје позиције и да крећеш од нуле у сваком новом клубу. Највећа подршка послије мога оца била ми је супруга, која ме је пратила у свим тим мојим путешествијима.
Василије: Када сте достигли врхунац каријере?
Дејан: У двадесет и трећој, двадесет и четвртој години освојио сам са „Партизаном” Првенство Југославије и играли смо полуфинале Eвропског купа. Имао сам једну сјајну сезону у Шпанији. У животу спортиста дође и до неких повреда, а ту су и тешки опоравци. Послије и живот оде у неком другом правцу. Али ако постоји „друга младост” у спорту, онда ми је посебну сатисфакцију дало то што сам посљедњих шест година, када сам се већ вратио и мислио да одустанем од активног бављења рукометом, у тим неким позним годинама од тридесет и шесте до четрдесет и друге године, био по три године у Приједору и послије у бањалучком „Борцу”. Играо сам за своју душу и успио да освојим два трофеја и то ми остаје као велика сатисфакција.
Василије: Да ли сте као играч остварили све што сте жељели?
Дејан: Сигурно је могло и боље. У то вријеме било је мало теже играти у Европи. Када сам био у „Зениту”, била су само два странца. Eвропска заједница, папирологија, визе, тако да је све било доста теже него данас. Mогу да кажем да сам најзадовољнији и најпоноснији на дужину трајања моје каријере. Не бих издвајао неке посебне врхунце него бих издвојио трајање као највећи квалитет.
Василије: Да ли Вам је боље бити играч или тренер?
Дејан: Добро је и једно и друго. Могу рећи шта је лакше. Лакше је бити играч, зато што играч зависи сам од себе, а тренер мора да размишља о петнаест, двадесет особа, да буквално уђе у њихове главе, да размишља како су и да сложи и одржи добру атмосферу. Значи, неупоредиво теже је бити тренер, а самим тим сматрам да је и веће задовољство када урадиш нешто као тренер него када урадиш нешто као играч.
Василије: Да ли запажате таленте међу младима?
Дејан: Има их. Већина их је „побјегла” у фудбал и надам се да ће се нешто и по том питању промијенити. Талената има и треба да се ради доста. На свом примјеру сам видио да је потребно озбиљно и пуно да се ради.
Василије: Да ли Ваша дјеца показују жељу да тренирају рукомет?
Дејан: Па не, а и ако показују, можда им мама не би дозволила.
Василије: Гдје се видите за десет година?
Дејан: Не знам. Не знам ни гдје се видим до вечерас. За десет година надам се да ћу бити задовољан оним што радим.
Василије: За крај, да ли имате нешто да поручите младим генерацијама?
Дејан: Да се труде, да буду добри другари и ако могу, да тренирају. Препоручујем екипни спорт. Некада су дјеца имала пуно браће и сестара, па су се у самој кући учила реду, да нису мамине и татине принцезе и принчеви, да нису најважнији. Учили су се стрпљењу, некој хијерархији, а то данас дјеца најбоље могу да науче ако тренирају неки екипни спорт. Треба да знају да су сви битни, а не само они као појединци.
Василије: Хвала Вам.
Дејан: Хвала.
Интервју са Дејаном Унчанином радио је Василије Алексић, ученик одјељења VI 1.
Новинарска секција
5 ставка(e) « од 5 »